Festival

 

 

Festivalski organizatori dobro znaju da pripreme novog izdanja počinju odmah po završetku prethodnog, pa čak i ranije. Etnografski muzej već uveliko radi ne samo na osmišljavanju programa novog, 33. IFEF-a, već i na velikim promenama u formatu ovog festivala koje će ga unaprediti i učiniti još privlačnijim za publiku.

 

Uprkos svim promenama, festival će ostati veran onome što čini ovu manifestaciju posebnom i jedinstvenom. Jedan od gostiju poslednjeg izdanja festivala bio je i Džejms Dojč, kustos pri vašingtonskom institutu Smitsonijan, koji je upoznao festival pre desetak godina kada je Smitsonijanov odsek za Folklor i kulturno nasleđe predstavljao filmove u okviru specijalnog programa. Dojč je ovoga puta bio u „prijateljskoj poseti”, sa željom da se vrati našem festivalu nakon dužeg vremena. Zbog svog ranijeg iskustva je bio naročito u prilici da se uveri kako se festival menjao, ali i u čemu je ostao dosledan. Pomno prateći sve projekcije, Dojč je zaista bio u prilici da adekvatno oceni ovogodišnji program:

- Još 2012. godine na Festivalu etnološkog filma predstavio sam film koji su radile kolege iz Smitsonijan instituta gde sam jedan od kustosa, a kasnije sam nastavio kontakte sa ljudima iz Etnografskog muzeja i tako sam i ove godine u Beogradu. Bio sam i na drugim festivalima na kojima se prikazuju etnološki ili etnografski filmovi, ali ono što ostavlja utisak kada govorimo o ovom festivalu je raznolikost – tu su filmovi iz 26 zemalja, koji se bave najrazličitijim temama. Posebno mi se dopada ovogodišnji moto festivala „Život kao na filmu”, odeljenje u kome radim u Smisonijan institutu, koji postoji od 1846. godine, što po vašim merilima nije naka vremešnost, ali za nas u SAD jeste, osnovano je sa ciljem da promoviše i povećava raznolikost saznanja i shvatamo taj zadatak veoma ozbiljno. Preciznije zadatak Odseka za Folklor i kulturno nasleđe je, prvo da gradi razumevanje, kao drugo da ojača zajednice i treće da poveća razmenu znanja. Sva ova tri zadatka zapravo su objedinjena na ovom festivalu.

 

Da li je neko ostvarenje ovogodišnje selekcije ostavilo poseban utisak na Vas?

- Tokom trajanja festivala video sam filmove iz Srbije, Hrvstske, Rusije, Gruzije, SAD, Novog Zalanda, Nepala, Holandije, Slovenije, Portugala, Indije, Perua, Španije i na određeni način svi oni promovišu čovečnost. Bilo je tu upečatljivih filmova koji duboko zadiru u strukturu jedne kulture i predstavljaju ljude na način koji nam kao publici omogućava da istinski doživimo ljude o kojima govore i povežemo se sa njihovim problemima. Film sa Madagaskara, na primer, koji je uradio španski autor Semjuel Pastor naslovljen „Kambana” govori o strahu od blizanaca. U zajednici sa svernog Madagaskara o kojij film govori postoji verovanje, o kome pre nisam ništa znao, da su blizaci znak zle sreće. Autor je razgovarao sa majkama blizanaca, koje su iznele svoje strahove i bojazni koje im je nametnula sredina koja oseća strah od njihovih sinova i to izneo na dirljiv način. Moć filma da podstakne osećanja i prenese ideje na ovom festivalu je evidentna.

 

Između vaša dva boravka na ovom festivalu prošlo je više od deceniju, kako ocenjujete Festival etnološkog filma?

- Sem što je ove godine u selekciji veći broj ostvarenja stičem utisak da je festival sve vreme na kursu koji je sebi postavio, da dokumetuje etologšku i antroplošku građu, beleži tradicionalnu kulturu iz celog sveta. Stičem utisak da organizatori dosedno nastoje da pospeše razmenu međukulturalnog nasleđa i dovedu što veći broj autora da podele svoj rad sa publikom, ali i sa kustosma, sručnom javnošću, novinarima u cilju boljeg razumevanja različitosti. Tridesetdvogodišnja tradicija festivala govori o uspešnosti ogranizatora u tome.

 

Pominjete beogradsku publiku?

- Na jučerašnjoj projekciju u 4 sata popodne sala je bila puna, teško je bilo naći prazno mesto u bioskopu, što svedoči o žeđi publike za razumevanjem drugih kultura.

 

Koliko ste uspeli da upoznate Srbiju?

- Fasciniran sam vašom istorijom. Kada sam jedno vreme zbog istraživanja živeo u Bugarskoj često sam čuo da govore o „petsto godina turskog ropstva” na Balkanu, shvatam da je i na ovim prostorima tako. Bio sam u Nišu, video Ćelekulu, obišao sever Srbije sarađivao sa Centrom za kulturu Grocka, radujem se upoznavanju raznolikosti vaše kulture. Mešavina pravoslavne vere, katoličanstva, muslimanske veroispovesti, sa jakom jevrejskom zajednicom podeća me na diverzitet koji mi imamo u SAD. Pa i Sara Marković u svom filmu koji smo videli na festivalu slika srpsku dijasporu u SAD, koja je rasprostranjenjena širom Sjedninjenih država ne samo u Čikagu i Klivlendu ili Los Anđelesu i Bostonu. U tako mešovitim zajednicama nije uvek lako, ima konflikata, ima izazova, ali ovaj Festival etnološkog filma nam pomaže da razumemo da različite kulture nisu toliko različite. Sve nas veže ljudskost i kad to shvatimo i povežemo se sa međusobnim problemima preko ekrana jedan je korak ka zbližavanju, umesto razdvajanja.

 

Olivera Stojimirović