Вечерас у 20 часова у кино сали Етнографског музеја у, у оквиру Главног такмичарског програма гледамо филм Приче Рустикане, аутора Лоренца Мускоза. Публика ће имати прилику да разговара са г. Мускозом и поставља питања, а до тад можете прочитати одговоре на питања која му је поставила наша сарадница Алис Рајнер.
Наративни стил у којем се радња страствене, тајне љубавне приче између Лоле и Туридуа је едвидентно дубоко културно укорењен.
Да, тема је културно веома јака и репрезентативна спрам сицилијанске културе у свету. „Kавалерија Рустикана” остаје једна од најизвођенијих опера у свету, њу цитира и Мартин Скорсезе у „Разјареном бику”, а такође је представља и Френсис Форд Kопола у трилогији „Kум” и у једној од најклимактичнијих сцена у филму. У њој су присутна јака острвска осећања, као што су љубав, страст, љубомора, понос теме које карактеришу становнике и које чине област веома поетичном.
Kолико и какве основне информације су познато о овој уметничкој форми, на пример, где и када је настала, како је уопште извођена?
Прича потиче из новеле Ђованија Верге, једног од најзначајнијих аутора италијанске културне баштине и оца неореализма, који је италијанску кинематографију учинио значајном у свету и инспирисао италијанске редитеље као што су Де Сика, Роселини, Лукино Висконти, ауторе легендарних дела као што су „Леопард” и „Тера Трема”. У Сједињеним Државама, неореализам је део филмског стваралаштва многих филмских стваралаца и Стивен Спилберг и Спајк Ли су га више пута експлицитно славили. Вергин Веризмо, поред тога што потиче из стварних прича и догађаја, приповеда директним стилом, понекад сировим и са дијалозима који се смењују између италијанског и дијалекта. Заступљени су језички регистри блиски народу и испричани кроз ликове који у њима живе и у првом лицу од аутора. То је фасцинантан стил који је читаочево учешц́е у драми учинио тако непосредним.
У Причама Рустикане, протагониста Лучано Бузака је један од последњих сицилијанских приповедача. Син приповедача, он наставља вековну традицију. Били су луталице који су, када још није било телевизије, обилазили градове и села препричавајући догађаје који су се дешавали у околини. Приповедали су театрално и често користили музику као пратњу. Приповедач је и носилац песама, рођених у народу, међу најсиромашнијим људима, или књижевних прича, попут оних из Kавалерије Рустикане, које и данас толико фасцинирају и узбуђују, посебно с обзиром на историјски тренутак Стогодишњице (Верге, прим.ур). Данас УНЕСЦО штити овај вид уметности као нематеријално културно добро.
А како и од стране кога се данас практикује?
Данас траје традиција приповедача, постоје нови начини представљања, али ће античка хорска поезија, нажалост, нестати са својим протагонистима и „Легенде Рустикане” ће остати историјски документ овог тренутка. Правимо и школу намењену деци да привучемо нову генерацију народних кантаутора. У односу на Веризмо, ову мисију спроводимо већ 10 година са многим позоришним активностима и представама у аутентичним сценаријима, комбинујући тако нарацију са историјом ових места. Ми смо једина реалност на ову тему на националној територији и то је чињеница од универзалног значаја.
