Јежим се последица НАТО бомбардовања
Ромина Занон из Италије, уметничка директорка Ривер Филм фестивала у Падови једна је од чланица жирија 32. интернационалног фестивала етнолошког филма, заједно са Алесандром Татић, добитницом прошлогодишњег Гран-прија фестивала и председником Давором Борићем, редитељем из Хрватске.
О овогодишњој селекцији, Фестивалу етнолошког филма и још по нечему са Ромином Заном разговарали смо за званичан сајт фестивала.
- Наш фестивал кратког филма у Падови ће селекцијом коју спремамо за 2024. достићи 18. издање. Имамо осам категорија кратког филма од студентске слекције, преко савреме селекцију домаћег документарца, анимиране, али селекције попут геј филма, ВР филма и филма о климатским променама, те туристички филм. Више категорија значи на неки начин већу, обимнију, другачију селекцију, имам тај тренинг тако да ми учешће у жирију београдског фестивала није било претешко. Али упркос све те различитости наши фестивали имају заједничко да скрећу пажњу на различите људске заједнице и њихгове особености и проблеме свуда у Европи и шире.
Шта према вашем мишљењу издваја Фестивал етнолошког филма у Београду чији сте члан жирија?
- Највише утисака са 32. Интернационалног фестивала етнолошког филма у Београду на мене је оставило настојање ове манифестације да укаже да филмови који се такмиче на њему имају моћ да докуметују, сведоче, та моћ филма да забележи прошлост. Моћ филма да интензивно „ухвати” културно наслеђе наших земаља. То су моменти који ваш фестивал издвајају, то што наглашава потенцијал кинематографије да зумира, ту јаку докуметаристичку моћ.
Без намере да „претерано забадамо нос” у рад жирија, како је текло жирирање? Kако чланови жирија међусобно функционишу?
- Упркос нашим различитим радним биографијама имамо одређени артистички консензус, сличне погледе на селекцију пред нама, један степен слагања, што не значи да се био која одлука доноси олако или једноставно.
Kакве утиске носите одавде?
- Ово је моја прва посета Србији, била сам у Мађарској и Румунији, али никад овде. Kао фотографу фасцинантан ми је овај део Европе, има нечег старинског у животу ових људи, та јака повезаност прошлости и садашњости у свакодневици. Већ при првом сусрету запазила сам обиље контрадикторности, на пример Београд је велики град у коме су се нашли људи из свих крајева света, велики град, богат историјским бременитостима, али већ на неколико километара од града, чим се одмакне из престонице види се потпуно другачија слика – сеоска средина, њиве. Kао у селу Попинци где су нас домаћини повели на излет. У Италији та промена пејзажа није тако драстична. Та различитост градског и сеоског менталитета, код нас, није толико изражена. Овде су уочиљива два сасвим различита начина живота, док у Италији никад нисам видела ни осетила ту оштру разлику између села и града. Волела бих да боље истражим ове утиске, пада ми на памет идеја да би био доживљај доћи на, на пример две недеље, изнајмити ауто, обићи села, сликати све то. Док сам шетала селом наишла сам на напуштену цркву, али на групу сељака који се возе у приколици иза трактора, то је нешто чега нема у Италији, то за мене као некога ко се бави етнологијом веома фасцинантно.
Шта је вас је највише дотакло?
- Дан раније сам Београдом шетала десетак километара носећи свој фотоапарат и наишла на рушевине из времена НАТО бомбардовања, био је то мој први сусрет са последицама савременог рата. Иако сам имала прилику да сликам ратну штету из Другог светског рата од ових призора сам се се најежила и још ме држи та језа.
Оливера Стојимировић
