Фестивал

 

Фестивалски организатори добро знају да припреме новог издања почињу одмах по завршетку претходног, па чак и раније. Етнографски музеј већ увелико ради не само на осмишљавању програма новог, 33. ИФЕФ-а, већ и на великим променама у формату овог фестивала које ће га унапредити и учинити још привлачнијим за публику.

 

Упркос свим променама, фестивал ће остати веран ономе што чини ову манифестацију посебном и јединственом. Један од гостију последњег издања фестивала био је и Џејмс Дојч, кустос при вашингтонском институту Смитсонијан, који је упознао фестивал пре десетак година када је Смитсонијанов одсек за Фолклор и културно наслеђе представљао филмове у оквиру специјалног програма. Дојч је овога пута био у „пријатељској посети”, са жељом да се врати нашем фестивалу након дужег времена. Због свог ранијег искуства је био нарочито у прилици да се увери како се фестивал мењао, али и у чему је остао доследан. Помно пратећи све пројекције, Дојч је заиста био у прилици да адекватно оцени овогодишњи програм:

- Још 2012. године на Фестивалу етнолошког филма представио сам филм који су радиле колеге из Смитсонијан института где сам један од кустоса, а касније сам наставио контакте са људима из Етнографског музеја и тако сам и ове године у Београду. Био сам и на другим фестивалима на којима се приказују етнолошки или етнографски филмови, али оно што оставља утисак када говоримо о овом фестивалу је разноликост – ту су филмови из 26 земаља, који се баве најразличитијим темама. Посебно ми се допада овогодишњи мото фестивала „Живот као на филму”, одељење у коме радим у Смисонијан институту, који постоји од 1846. године, што по вашим мерилима није нака времешност, али за нас у САД јесте, основано је са циљем да промовише и повећава разноликост сазнања и схватамо тај задатак веома озбиљно. Прецизније задатак Одсека за Фолклор и културно наслеђе је, прво да гради разумевање, као друго да ојача заједнице и треће да повећа размену знања. Сва ова три задатка заправо су обједињена на овом фестивалу.

 

Да ли је неко остварење овогодишње селекције оставило посебан утисак на Вас?

- Током трајања фестивала видео сам филмове из Србије, Хрвстске, Русије, Грузије, САД, Новог Заланда, Непала, Холандије, Словеније, Португала, Индије, Перуа, Шпаније и на одређени начин сви они промовишу човечност. Било је ту упечатљивих филмова који дубоко задиру у структуру једне културе и представљају људе на начин који нам као публици омогућава да истински доживимо људе о којима говоре и повежемо се са њиховим проблемима. Филм са Мадагаскара, на пример, који је урадио шпански аутор Семјуел Пастор насловљен „Камбана” говори о страху од близанаца. У заједници са сверног Мадагаскара о којиј филм говори постоји веровање, о коме пре нисам ништа знао, да су близаци знак зле среће. Аутор је разговарао са мајкама близанаца, које су изнеле своје страхове и бојазни које им је наметнула средина која осећа страх од њихових синова и то изнео на дирљив начин. Моћ филма да подстакне осећања и пренесе идеје на овом фестивалу је евидентна.

 

Између ваша два боравка на овом фестивалу прошло је више од деценију, како оцењујете Фестивал етнолошког филма?

- Сем што је ове године у селекцији већи број остварења стичем утисак да је фестивал све време на курсу који је себи поставио, да докуметује етологшку и антроплошку грађу, бележи традиционалну културу из целог света. Стичем утисак да организатори доседно настоје да поспеше размену међукултуралног наслеђа и доведу што већи број аутора да поделе свој рад са публиком, али и са кустосма, сручном јавношћу, новинарима у циљу бољег разумевања различитости. Тридесетдвогодишња традиција фестивала говори о успешности огранизатора у томе.

 

Помињете београдску публику?

- На јучерашњој пројекцију у 4 сата поподне сала је била пуна, тешко је било наћи празно место у биоскопу, што сведочи о жеђи публике за разумевањем других култура.

 

Колико сте успели да упознате Србију?

- Фасциниран сам вашом историјом. Када сам једно време због истраживања живео у Бугарској често сам чуо да говоре о „петсто година турског ропства” на Балкану, схватам да је и на овим просторима тако. Био сам у Нишу, видео Ћелекулу, обишао север Србије сарађивао са Центром за културу Гроцка, радујем се упознавању разноликости ваше културе. Мешавина православне вере, католичанства, муслиманске вероисповести, са јаком јеврејском заједницом подећа ме на диверзитет који ми имамо у САД. Па и Сара Марковић у свом филму који смо видели на фестивалу слика српску дијаспору у САД, која је распрострањењена широм Сједнињених држава не само у Чикагу и Кливленду или Лос Анђелесу и Бостону. У тако мешовитим заједницама није увек лако, има конфликата, има изазова, али овај Фестивал етнолошког филма нам помаже да разумемо да различите културе нису толико различите. Све нас веже људскост и кад то схватимо и повежемо се са међусобним проблемима преко екрана један је корак ка зближавању, уместо раздвајања.

 

Оливера Стојимировић