Реч уредника: учесник и посматрач

И ове године истрајно, а овај пут у јубиларном руху, обнављамо концепт нашег Фестивала: културни догађај у ком се филмска уметност прожима са задацима, циљевима, резултатима и, самим тим, својеврсном друштвеном мисијом етнологије/антропологије, а поготово њеном улогом у очувању и промоцији културног наслеђа. Почели смо пре четврт века у специфичном друштвено-културно-политичком окружењу, које је, управо због назначеног турбулентног периода, представљало подстрек да Етнографски музеј постави темеље за нови ниво етнографске музеологије.....

Марко Стојановић
извршни директор фестивалa

Постанак и душа етнолошког филма

Видели смо, напротив, да је етнолошки или антрополошки филм настао као кључни, смислени моменат у развоју филма уопште, јер је тек са свешћу о „аутентичности филмског призора“ почео да се „одмотава“ прави филм унутар вашарске панораме чудеса и сензација. Тај, „прави филм“ проистицао је из унутрашње природе медијума, стварног и не-стварног, реалистичног и не-реалистичног; фактуелног и уметничког....

Божидар Зечевић

Етнолошки филм – између техничког савршенства и кризе наратива

Етнолошки филм се без сумње преплиће и са другим жанровима и готово да нема теме која се у његовим оквирима не би могла испричати. Ипак, он мора да пронађе и своју посебност, нешто по чему ће бити на први поглед препознатљив. То су заправо оквири у којима се врши нарација, односно оквири у којима се она интерпретира.....

Александра Павићевић

виши научни сарадник, Етнографски институт САНУ

ОКРУГЛИ СТО: ЕТНОЛОШКИ ФИЛМ И МАСОВН(ОСТ) КОМУНИКАЦИЈА

Континуирано бележење и презентовање стварности у окружењу технолошких конфигурација масовних медија и већ глобализованих институција друштвених мрежа постали су доминанта у дистрибуцији информација, уметности, забаве, слика и симбола култура. Релације према етнолошком филму говоре у прилог томе да је демократизација права на ауторску (ре)конструкцију живог културног окружења, подржана убрзаним технолошким напретком, довела до редундансе тема и изражаја, али и постепеног нестанка позитивних корекција у трајању и значају изложеног. Наративи постају самосвојни резултат, а несметани проток слике и звука превасходни циљ без дискурзивних ставова или осврта на синематичким законима контекстуализовану културу.