Наш Фестивал је ове године остао без једног од својих најзаслужнијих прегалаца и оснивача– Љубомира Љубе Рељића.

            Љубомир Рељић је као дипломирани етнолог почео да ради у Етнографском музеју у Београду 1959. године. У својој каријери кустоса најпре је био ангажован у Илустративном одељењу Музеја на сређивању фотодокументације. Тада је имао прилику да пронађе неколико ролни филмског материјала који је својевремено снимио Петар Ж.Петровић, некадашњи колега кустос и један од пионира етнографског филма у Србији. То је Љуби Рељићу био мотив да етнографски филм постане један од његових научно-истраживачких приоритета. Током година је обогаћивао своје теренско и стручно искуство и постепено схватао да је остало врло мало времена да се аутентична традицијска култура Србије, првенствено сеоска, забележи на филмски начин, јер ју је продор савремене урбане и индустријске културе лагано потискивао из стварности. Његов приступ филму се исказивао на два начина: један је био да се филмски забележи оно што се непосредно дешавало у одређеном тренутку, у свом пуном значењу за заједницу, али и у садејству с постојећим документима и научним погледима; други начин је био да се на основу неког постојећег етнографског записа реконструише вероватан садржај одређене традиције.

            Бавио се широким опсегом тема, и то претежно из области духовне културе као што су: обичаји животног циклуса, славе, култа мртвих, па затим обичаји годишњег циклуса попут Божића, Ускрса, Ђурђевдана, Ивањдана, те обредне поворке (Лазарице, Покладе, Крстоноше, Јеремије). Његов опус обухвата и допринос етнографским и документарним филмовима о колективним сеоским радовима, материјалној култури (нпр. занатима) и сл.

            Као заљубљеник у кинематографију, уз допринос обради поменутих етнографских тема, био је иницијатор и оснивач Фестивала етнолошког филма који се од 1992. године одржава у Етнографском музеју у Београду. По његовој замисли и прегнућу, Фестивал је започео остварењима из националне телевизијске продукције који су приказивали фолклор и обичаје балканских и словенских народа, да би с временом овај догађај обухватио завидан обим тема из културне и социјалне антропологије са свих континената. Љубомир Рељић снимио је више филмова, од којих су неки били у продукцији Етнографског музеја у Београду, а неки у сарадњи са ТВ Београд. У продукцији Етнографског музеја рађени су филмови Ратарске свеће, Ускрс у Сефкерину и Сефкеринска Мандалина. За серију ТВ Београд Српски источници писао је сценарија и стручне коментаре за више од 80 емисија. Филмови Жеђ мртвих и Божић у Полимљу, на којима је био стручни сарадник, добили су гран-при на Фестивалу у Даблину (Ирска) и гран-при Међународног фестивала етнолошког филма у Београду.

Следећи филмови у чијем стварању је учествовао ће бити приказани на Фестивалу:

Ратарске свеће, р. Синиша Димитријевић, 1995, 29’

Божић у Полимљу, р. Милан Кнежевић, 1997, 35’

Магијски круг свећа, р. Слободан Симојловић, 2003, 21’

Петровдан у Семберији, р. Слободан Симојловић, 2005, 28’