Као што иду ђевојке

2014, 26’

Режија: Мелиса Х. Потер

Камера и режија: Јелена Јовчић

Музика: Александра Ђокић

Етнографи-консултатни: Рене Гремо, Предраг Шарчевић, Саша Срећковић

Продукција: Колумбија колеџ, Чикаго, САД; Етнографски музеј у Београду

Као што иду ђевојке је филм о Стани Церовић, рођеној у једном црногорском сеоцету у породици без мушке деце. Проживела је живот као мушкарац и сада жели да на породичном гробљу остане забележена као син свога оца. Али у селу скоро да и нема људи, па ни каменоресца који би урезао њено име на споменик на породичној гробници.

Разговори са пет младих жена из Београда у Србији – возачицом аутобуса, drag краљем, студенткињом, графичарком и уметницом графита – откривају мноштво различитих представа о жртвовању, личном избору и сећању. Уметница графита прави посебан натпис за Стану на улицама Београда – и то је можда једино сећање на Стану какво она сама жели да остави за собом, с обзиром на то да смо дознали тајну у Станином селу за коју се надала да нико неће сазнати.