Gosti festivala su imali priliku da posete Muzej hleba u Pećincima, zamisao slikara Slobodana Jeremića Jeremije. Ovaj jedinstveni muzej predstavlja bogatu zbirku predmeta koji opisuju put zrna pšenice od njive do trpeze kroz vekove.
Jeremija je lično dočekao goste i odgovarao na naša pitanja.
Kada neko prošeta kroz Vaš muzej, ne može da se ne zapita: zašto hleb?
- Još od detinjstva znam molitvu „hleb naš nasušni daj nam danas”, na to su se nadovezale Hristove reči i hlebu i vinu. O onome drugom - vinu, napisano je puno tekstova, knjiga i studija, a o hlebu gotovo ništa. Tako sam počeo da prikupljam ovu građu, ne bi li i drugi koji su znatiželjni poput mene saznali nešto više o tome.
Kako sam slikar, imao sam zadovoljstvo da putujem, obišao sam više od 700 sela širom Srbije i imao priliku da prisustvujem rođenjima, krštenjima, venčanjima, preseljenjima na onaj svet i video obilje različitih hlebova. Kao likovnjaka prvo me je zanimao oblik hleba, a onda i smisao. Zašto ga ljudi prave, kako ga namenjuju i čemu on služi, tako sam razjasnio da je hleb u jednom momentu hrana, a u drugom bogoslužbeni hleb.Isto tako sam uočio da kuća i okućnica ponekad u jednom domaćinstvu mogu da budu i skromne, ali neretko ambar u kome se čuva žito je bogato ukrašen, u duborezu, često bojen, zato što ovaj narod podsvesno prepoznaje da se u ambaru čuva žito, od žita se pravi brašno, od brašna nastaje hleb, a to je sam Bog.
Narodni pesnik je u pravu kad kaže da se „hleb od duše pravi”?
- U nekim delovima Srbije, kao u valjevskom kraju ima običaj da dok žena mesi hleb muž svira na nekom instrumentu. Veruje se da će to da pospeši hleb, da će biti bolji. Puno je vereovanja vezanih za hleb, tih nekih anegdotskih kazivanja, činjenja vezano za hleb.Pesnik kaže da možeš ženu da ostaviš, da možeš i bez poroda da ostaneš, ali hleb ne smeš da baciš, on ima posebno mesto u srpskoj kulturi.Ali ako u ovo moderno doba posmatram mesto žita u svetu, mnogo je žetve, ali se najviše vodi računa o pšenici, piše o njemim prihodima, zato što je pšenica seme čovekovog opstanka. Uspešnost godine meri se prihodom pšenice.
Neki od vaših eksponata imaju i značajnu arheološku vrednost, kako ste došli do njih?
- Često govorim da neko nešto čuva zato što ga voli, a kad mene zavoli to završi u mojoj zbirci. Kada neki predmet stoji u kući desetinama, stotinama godina svi ukućani ga pažljivi čuvaju, rađaju se i umiru ispred tih predmeta, ja ih nisam konzervirao i nisam sapirao te tragove zato što sam želeo da svi budemo bliski sa našim precima. Inače, sve predmete sam dobio na poklon.
Srpska slava je već na Uneskovoj listi nematerijalne baštine, a šta je sa hlebom?
- Na istoj listi su i kolo i rakija i pevanje uz gusle, ali hajde za početak da učinimo ono što je do nas, a to je da napravimo takvu nacionalnu listu. Iz Vojvodine se na takvoj listi za sada našla cipovka. Krenimo od toga, hajde da ovde zaštitimo ono što je važno, pa će se lako nešto od toga naći i na listi svetske baštine.
Razgovor vodila Olivera Stojimirović
