Ježim se posledica NATO bombardovanja

Romina Zanon iz Italije, umetnička direktorka River Film festivala u Padovi jedna je od članica žirija 32. internacionalnog festivala etnološkog filma, zajedno sa Alesandrom Tatić, dobitnicom prošlogodišnjeg Gran-prija festivala i predsednikom Davorom Borićem, rediteljem iz Hrvatske.

O ovogodišnjoj selekciji, Festivalu etnološkog filma i još po nečemu sa Rominom Zanom razgovarali smo za zvaničan sajt festivala.

- Naš festival kratkog filma u Padovi će selekcijom koju spremamo za 2024. dostići 18. izdanje. Imamo osam kategorija kratkog filma od studentske slekcije, preko savreme selekciju domaćeg dokumentarca, animirane, ali selekcije poput gej filma, VR filma i filma o klimatskim promenama, te turistički film. Više kategorija znači na neki način veću, obimniju, drugačiju selekciju, imam taj trening tako da mi učešće u žiriju beogradskog festivala nije bilo preteško. Ali uprkos sve te različitosti naši festivali imaju zajedničko da skreću pažnju na različite ljudske zajednice i njihgove osobenosti i probleme svuda u Evropi i šire.

Šta prema vašem mišljenju izdvaja Festival etnološkog filma u Beogradu čiji ste član žirija?

- Najviše utisaka sa 32. Internacionalnog festivala etnološkog filma u Beogradu na mene je ostavilo nastojanje ove manifestacije da ukaže da filmovi koji se takmiče na njemu imaju moć da dokumetuju, svedoče, ta moć filma da zabeleži prošlost. Moć filma da intenzivno „uhvati” kulturno nasleđe naših zemalja. To su momenti koji vaš festival izdvajaju, to što naglašava potencijal kinematografije da zumira, tu jaku dokumеtarističku moć.

Bez namere da „preterano zabadamo nos” u rad žirija, kako je teklo žiriranje? Kako članovi žirija međusobno funkcionišu?

- Uprkos našim različitim radnim biografijama imamo određeni artistički konsenzus, slične poglede na selekciju pred nama, jedan stepen slaganja, što ne znači da se bio koja odluka donosi olako ili jednostavno.

Kakve utiske nosite odavde?

- Ovo je moja prva poseta Srbiji, bila sam u Mađarskoj i Rumuniji, ali nikad ovde. Kao fotografu fascinantan mi je ovaj deo Evrope, ima nečeg starinskog u životu ovih ljudi, ta jaka povezanost prošlosti i sadašnjosti u svakodnevici. Već pri prvom susretu zapazila sam obilje kontradiktornosti, na primer Beograd je veliki grad u kome su se našli ljudi iz svih krajeva sveta, veliki grad, bogat istorijskim bremenitostima, ali već na nekoliko kilometara od grada, čim se odmakne iz prestonice vidi se potpuno drugačija slika – seoska sredina, njive. Kao u selu Popinci gde su nas domaćini poveli na izlet. U Italiji ta promena pejzaža nije tako drastična. Ta različitost gradskog i seoskog mentaliteta, kod nas, nije toliko izražena. Ovde su uočiljiva dva sasvim različita načina života, dok u Italiji nikad nisam videla ni osetila tu oštru razliku između sela i grada. Volela bih da bolje istražim ove utiske, pada mi na pamet ideja da bi bio doživljaj doći na, na primer dve nedelje, iznajmiti auto, obići sela, slikati sve to. Dok sam šetala selom naišla sam na napuštenu crkvu, ali na grupu seljaka koji se voze u prikolici iza traktora, to je nešto čega nema u Italiji, to za mene kao nekoga ko se bavi etnologijom veoma fascinantno.

Šta je vas je najviše dotaklo?

- Dan ranije sam Beogradom šetala desetak kilometara noseći svoj fotoaparat i naišla na ruševine iz vremena NATO bombardovanja, bio je to moj prvi susret sa posledicama savremenog rata. Iako sam imala priliku da slikam ratnu štetu iz Drugog svetskog rata od ovih prizora sam se se naježila i još me drži ta jeza.

Olivera Stojimirović